Po­ro­di­ca Re­ša­di­je i Asi­ma Me­ho­vi­ća, iz Ro­ža­ja, s te­škom mu­kom uspi­je­va da pre­ži­vi. Re­ša­di­ja ka­že da su go­di­na­ma ži­vje­li od sve­ga 140 eura ko­je pri­ma­ju kao po­moć za auti­stič­no di­je­te. Nji­hov bu­džet upot­pu­nja­va­la je i na­dok­na­da u vi­si­ni od 140 eura, ko­ju je ostva­ri­la Re­ša­di­ja kao maj­ka tro­je dje­ce.
– Ka­da sam ču­la da će mi ova pri­ma­nja bi­ti uki­nu­ta ja sam se one­svi­je­sti­la i bi­la sam da­ni­ma na in­fu­zi­ji. Za me­ne i mo­ju po­ro­di­cu po­no­vo se vra­ća­ju oni te­ški da­ni ka­da će­mo mo­ra­ti da raz­mi­šlja­mo ka­ko da obez­bi­je­di­mo ba­rem je­dan obrok dnev­no za na­še tro­je dje­ce i sve­kr­vu ko­ja je te­ški bo­le­snik. Ne mo­gu da ra­zu­mi­jem lju­de ko­ji od­lu­ču­ju o ljud­skim sud­bi­na­ma po­put mo­je, da mo­gu bez gri­že sa­vje­sti da nas osta­ve da umi­re­mo iz da­na u dan – kroz je­ca­je pri­ča Me­ho­vi­će­va.
Ona do­da­je da su joj dje­ca i sa mi­ni­mal­nom na­dok­na­dom bi­la vi­še glad­na, ne­go si­ta.
– Da nam ni­je po­mo­ći do­brih lju­di i ve­re­si­je u pro­dav­ni­ci kod na­šeg do­bro­ga kom­ši­je Pa­ja, mi bi­smo odav­no umr­li od gla­di. Na­dok­na­da za tu­đu nje­gu i in­va­lid­ni­na ko­ju pri­ma mo­je di­je­te, ni­je­su do­volj­ni ni za lje­ko­ve. Sa­mo je­dan li­jek ko­šta 42 eura. Taj li­jek če­sto ne mo­že­mo da pre­u­zme­mo na re­cept jer ga ne­ma, pa smo pri­nu­đe­ni da ga ku­pi­mo. Di­je­te bez tog li­je­ka ne bi do­če­ka­lo dan – ja­da se Me­ho­vi­će­va.
Zbog ne­ma­šti­ne ni­je­su u sta­nju da dje­te­tu obez­bi­je­de uslo­ve ka­kve zah­ti­je­va auti­zam.
– Mi­slim da na­še di­je­te sve ra­zu­mi­je. Če­sto je pri­nu­đe­no da slu­ša ko­je­ka­kve pri­če od lju­di ko­ji nam do­la­ze u po­sje­tu, pa se ras­tre­se i re­a­gu­je bur­no. Osim auti­zma ono bo­lu­je i od dru­gih, te­žih obo­lje­nja što nam je do­dat­na bri­ga i ne­pre­sta­no stre­pi­mo. Na­še di­je­te je če­sto na bol­nič­kom li­je­če­nju. Neo­p­hod­no je da bu­dem i ja u prat­nji, pa pro­vo­dim vri­je­me u ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma jer sam no­ći­ma i da­ni­ma na sto­li­ci. Ne znam ka­ko smo i su­prug i ja uop­šte ži­vi od stre­so­va i mu­ke ko­ju no­si­mo na ple­ći­ma, ali mo­ra­mo da ži­vi­mo zbog na­še tro­je dje­ce ko­ji­ma smo po­treb­ni. U istom po­lo­ža­ju su i dvo­je na­še dje­ce ko­ja ta­ko­đe ne mo­gu bi­ti zdra­va jer su stal­no pod stre­so­vi­ma usljed si­ro­ma­štva ko­je nam do­dat­no ote­ža­va iona­ko slo­že­nu ži­vot­nu si­tu­a­ci­ju – ka­že Re­ša­di­ja.
Me­ho­vi­ći go­di­na­ma po­ku­ša­va­ju da iz­gra­de krov nad gla­vom, ali zbog ne­ma­šti­ne po­sao ne na­pre­du­je.
– U ku­ću po­ne­što ugra­di­mo uko­li­ko do­bi­je­mo na po­klon ne­što od ma­te­ri­ja­la. Dru­ga­či­je ne mo­že­mo da ugra­di­mo ni jed­nu ci­glu – ja­da se Me­ho­vi­će­va.
Da ži­vot uvi­jek mo­že bi­ti te­ži uvje­ri­li su se Me­ho­vi­ći ka­da su pri­je dvi­je go­di­ne do­ži­vje­li sa­o­bra­ćaj­nu ne­zgo­du. Od tog ne­mi­log do­ga­đa­ja su­prug ima po­slje­di­ce.
– Od sa­o­bra­ćaj­nog ude­sa on se ni­ka­da ni­je u pot­pu­no­sti opo­ra­vio. Usled po­sle­di­ca da­nas sa ve­li­kim na­po­rom uspi­je­va da od­ra­di po ne­ki fi­zič­ki po­sao i ta­ko za­ra­di euro da se pri­po­mog­ne­mo. Pa čak i da je u pot­pu­no­sti zdrav, Asim ne bi mo­gao da se rad­no an­ga­žu­je, jer je bo­lest na­šeg dje­te­ta ta­kva da ne­ri­jet­ko iz­gu­bi svi­jest. U tom tre­nut­ku mo­ra­mo br­zo da re­a­gu­je­mo i Asim mo­ra da je hit­no pre­ve­ze u bol­ni­cu – is­pri­ča­la je Re­ša­di­ja.
Iako svje­sna, ka­ko ka­že, da ima go­re od go­re­ga, ipak ka­že da ovo kroz šta pro­la­zi nje­na po­ro­di­ca pra­va je gol­go­ta.
– No­ći­ma ne spa­vam od bri­ge i mi­sli šta će mi do­ni­je­ti no­vi dan i ka­ko ću dje­ci i sta­roj sve­kr­vi obez­bi­je­di­ti ba­rem je­dan obrok – ka­že Re­ša­di­ja.
Svi ko­ji že­le i mo­gu da po­mog­nu Me­ho­vi­ći­ma, po­moć mo­gu upla­ti­ti na ži­ro ra­čun broj: 510080396827703655 kod CKB, na ime Re­ša­di­ja Me­ho­vić.
V.Ra.


Za­hval­ni Ve­zi­ri Ćo­so­vić

Po­ro­di­ca je za­hval­na Ve­zi­ri Ćo­so­vić, pred­sjed­ni­ci NVO Olak­šaj­mo ži­vot dje­ci sa po­seb­nim po­tre­ba­ma, ko­ja po­ma­že nji­ho­vom dje­te­tu u li­je­če­nju i ško­lo­va­nju.
– Da ni­je bi­lo nje­ne po­mo­ći na­še di­je­te bi bi­le u ve­o­ma te­škoj si­tu­a­ci­ji – ka­že Me­ho­vi­će­va.